Japanci u banji, uspomena duža od jednog posla

Kada je Japanka Minami Hošino šetala banjskim parkom, jedan stariji čovek obratio joj se na japanskom. Nije rekao samo „dobar dan“ ili „hvala“. Upitao ju je šta želi da popije. Taj mali susret opisala je u svom dnevniku na sajtu Japanske agencije za međunarodnu saradnju, 29. aprila 2025. Minami Hošino, zapis o Banji Koviljači na sajtu JICA.

U njenom zapisu to je duhovit i nežan trag mnogo starije veze. Meštani su joj pričali o japanskim stručnjacima koji su radili u velikoj fabrici hemijskih vlakana. Neki ovdašnji ljudi zapamtili su ponešto japanskog. Hošino se našalila da je, sudeći po rečenici koju je čula, možda bilo i dosta zajedničkog druženja uz piće.

Gosti koji su dolazili na posao

Ta fabrika bila je Viskoza. Njenu gradnju ne pratimo samo kroz kasnija sećanja: stručni časopis „Drvna industrija“ još 1959. beleži da su opremu i montažu uglavnom obezbedili Japanci. Reč je o konkretnom industrijskom poslu, u vremenu kada je Loznica dobijala sasvim novu ulogu. Savremeni zapis o gradnji, strana 94.

Reportaža Danasa iz 2008. izričito navodi da su japanski graditelji stanovali u Banji Koviljači. Banja je tako, pored gostiju koji su dolazili radi odmora i lečenja, imala i goste čiji je dan određivao posao u fabrici. Isti tekst njihovo prisustvo povezuje sa poklonom koji je ostao u parku, velikom fontanom. Danas, „Od mondenskog mesta do lečilišta“.

Lako je razumeti zašto je takav boravak ostao zanimljiv za prepričavanje. Između dalekog Japana i malog banjskog mesta postojala je svakodnevna veza, preko ljudi koji su se susretali na poslu i van njega. Njeni najlepši tragovi često su sitni, poput rečenice koju je neko sačuvao mnogo duže od trajanja poslovnog ugovora.

Priča o onima koji nisu hteli da odu

U lokalnom kazivanju pojavljuje se i nastavak: Japancima se toliko dopalo da neki nisu želeli da se vrate, pa su ostali u Srbiji. Za tvrdnju da su mnogi zauvek ostali u Banji Koviljači nismo našli pouzdanu potvrdu. Bez imena, porodičnih zapisa ili drugih dokumenata ne može se utvrditi kome se to dogodilo, niti koliko je takvih ljudi bilo.

Kazivanje ipak govori kako ih banja pamti: kao ljude kojima je ovde bilo lepo i koji su ostavili prijateljski trag. Priču o trajnom ostanku čuvamo kao predanje, a njihov rad, boravak i japansku vezu fontane možemo pratiti kroz objavljene izvore.

Hošinin zapis pokazuje da se ta veza nastavila i u novom vremenu. Njoj su stare priče prenosili meštani, a ona ih je odnela čitaocima u Japanu. Za sledeću šetnju dovoljno je da zastanete kod fontane i pogledate kako je nekada izgledala pod obojenim svetlom.